Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam te upoznao. Okrenuo sam se i iz čista mira pitao jesi li ikada pomišljala o samoubojstvu. Naravno većina cura bi bila zgrožena pitanjem, ali ti nisi bila. Naravno da jesam, rekla si. Zajedno smo se čudili licemjerju ljudi tvrdeći da svi razmišljaju o samoubojstvu prije ili kasnije.

Nikada se neću prestati pitati što bi bilo da si drugačije odgovorila. Sada te se najvjerojatnije ne bi ni sjećao. Ne bi nikad postali dobri. Zbog tebe ne bi nikad patio. Toliko sam dugo pokušavao shvatiti zašto smo se udaljili. Toliko me dugo moj prokleti ponos sprječavao da ti se javim.

I onda se dogodilo, napokon sam ti se javio. Kao da smo se jučer čuli počeo sam pričati. Ali tvoj glas je bio drugačiji. Iluzija o tebi više nije izgledala toliko idealno. Tada sam se prvi put zapitao jesam li zapravo zaljubljen u tebe ili sam zaljubljen u trenutke koje smo proveli skupa. Osjećam se kao da ću se možda uskoro osloboditi okova te iluzije. Prvom prilikom ćemo se naći i nadam se da mi uopće nećeš biti privlačna. Nadam se da nam uopće neće biti dobro. Nadam se da će razgovor biti srednjoškolsko-isprazan i da nećemo imati o čemu pričati. Sve se to nadam jer ne znam koliko ću dalje moći izdržati ovu agoniju. Bol uzrokovanu nečim što nikada nije postojalo.