Jučer, dok sam prolazio gradom vidio sam dečka i curicu kako se igraju sa loptom. Potpuno bezbrižno, bez ikakvih problema, samo im je bilo bitno da se zabave. Pa, ta bezbrižna vremena davno su prošla… Imam osjećaj da je sve postalo kompliciranije. Pa čak i svakodnevne stvari. Nekad sam slušao glazbu i gledao TV, a sad slušam iPod i gledam plazmu. Ili ne gledam, jer mi je doma, u Zadru. Znam da zvuči čudno, ali kada se navikneš na neke stvari teško je vratiti se korak natrag. Kada upoznaš onu jednu savršenu curu teško je ne uspoređivati sve sa njom. Zašto uopće toliko očajnički želimo nešto više kada znamo da će to sve pokvariti? Bismo li se možda trebali zadovoljiti sa nečim prosječnim kada istovremeno znamo da ne bi bili sretni u tom slučaju. Ponekad mislim da bi najbolje bilo da se neke stvari nisu ni dogodile kao u filmu „Butterfly effect“. Da se nisi okrenuo taj dan u školi i počeo pričati sa njom. Da si joj rekao kako ne želiš sjediti sa njom, godinu dana poslije, iako si bio najsretniji kada ti je to predložila. Bi li sada bio sretniji?

Večeras idem na jedan fare-well party iliti oproštajnu. Zašto svi odlaze? Zašto je sve tako fucked-up?