"Razlog što to niste osjetili je činjenica da ne postoji. Ono što vi zovete ljubav su izmislili ljudi poput mene da prodaju najlonke. Rodiš se sam i umireš sam i ovaj svijet samo nabaci hrpu pravila da bi zaboravili te činjenice. Ali ja nikad ne zaboravljam." nastavio je Don, uzeo svoj šešir i nonšalantno dodao "Živim kao da sutra ne postoji, zato jer ne postoji." Jako brzo korak mu se izgubio u stotinama koraka Avenije Madison. Bio je jedan u mnoštvu, no jedan od rijetkih koji je vidio iza kulisa modernog savršenstva svakodnevice šezdesetih.

Zaklopio sam laptop svjestan da sam upravo gledao svoju budućnost u prošlosti. Nije mi se pisalo, nije mi se čitalo, kao da sam ostao izražajno neizražen. Činjenica je da je možda čak facebook bio dio tog razloga. Na neki način se izraziš, no bez prevelikog truda. Naravno da nisam nikad objavio link na blog tim "prijateljima" jer je ovo nešto puno dublje.

Apsolventska godina je nešto najbolje što mi se dogodilo. U ovoj sam se godini u velikoj mjeri "posložio". Još jednom je sve ispalo upravo onako kako je trebalo ispasti. Za par mjeseci ću biti negdje. Put u London mi je otvorio vidike i shvatio sam da se stvarno svašta može dogoditi.

A nešto čudno se dogodilo i kad sam vidio da smo ja i Kat postali prijatelji na fejsu. Vjerojatno sam je prije godinu i pol kad smo komunicirali dodao ali me nikad nije odobrila. Zašto se na to sad odlučila ne znam iskreno. Nakon toga sam joj poslao poruku čisto da je pitam što ima ali odgovor nisam dobio. Some things never change. Ipak nešto što se promjenilo je da sad napokon više ne trzam na nju. Da, govorio sam to već prije ali sada je to definitivno postala stvarnost.

Stvarnost će uskoro postati i moja karijera u advertisingu. Napokon ću biti još više iza kulisa. Stvarati potrebu, smišljati žudnju, kreirati iluziju modernog savršenstva svakodnevice. Samo za razliku od Dona, moja je svakodnevica puno dinamičnija.