Dobra stara vremena

Travanj je. Mjesec kada još nije zapravo počelo proljeće, a opet smo mu tako blizu.

No, ipak, često se nađem u situaciji kada mi treba jakna i tada se sjetim ljeta. Tog divnog doba kada je sve tako lagano. Kada nas toplina toliko omamljuje da smo poput ovisnika o kofeinu bez jutarnje šalice tog čarobnog napitka. Da, priznajem, i ja sam ovisnik. To je već drugi korak, barem nisam zaglibio u poricanju. Obožavam kavu, u svim varijantama, cappuccino, mokka, bijela kava, ice coffee. I sad, naravno, ja kao ja se počnem pitati volim li kavu jer je stvarno volim ili zbog nekih apsurdnih stereotipa u društvu? I iako sam se neko vrijeme pitao je li taj moj samoistraživački duh nešto što mi otežava život, naposljetku sam shvatio da je to super. Ako ne znaš sebe, izgubio si jednog odličnog prijatelja, rekao je slavni filozof. Ne, zapravo sam sad to izmislio. Ali ipak bolje zvuči kada hvalimo druge negoli kada hvalimo sebe. Ne znam zašto. Valjda ljudi ne mogu podnijeti previše te lavovske egocentričnosti. Ali jedno zasigurno znam. Obožavam ovo, obožavam pisanje. To izražavanje sebe kroz tipkovnicu, gdje nikada ne znaš kuda će te trenutna inspiracija odvesti. Evo, mene je pjesma sa ljetne audicije dovela do kraja ovog članka, a da je nisam nijednom spomenuo. I priznajem, to mi se sviđa. Taj način na koji sam prelazio preko tema, poput nijansi žute u slici žitnog polja. Sve slično, no opet toliko različito i toliko udaljeno, ali nas sve to vodi to ukupne slike, do našeg samoostvarenja kada ćemo moći reći da su nas padovi ojačali, a usponi proslavili. No ja još nisam došao do toga, ja samo uživam u odrastanju.